Nigde lada nema, knjiga Slobodana Stojićevića,
najpre i pre svega, predstavlja neočekivano
čudesan omaž novinarstvu kojeg, više nema.
Ona nas podseća na vreme reportaže i reportera,
jedinog spisateljskog žanra koji je spajao
novinarstvo i književnost.
Od Egona Ervina Kiša, Ilje Ervinburga pa sve do
Vase Popovića, Gojka Branovića, Tihomira Lešića,
Vaska Ivanovića, ti usamljeni jahači našeg i
svetskog novinarstva, imali su tu vrlo retku
privilegiju, da ponekad budu poznatiji i
slavniji od novina u kojima su pisali.
Toj grupi najvećih majstora srpske reportaže,
krajem ne tako prošlog veka, na orginalan i
samosvojni način priključio se, u “Politici”, i
Slobodan Stojićević.
Nakon početnog skretanja pažnje na sebe, on nije
hajao za, tvrdi se, poznatu Hemingvejevu maksimu,
da je novinarstvo najdivnije zanimanje, pogotovu
ako se na vreme napusti. Nije ni stremio ka
drugim novinarskim izazovima. Sledeći sopstveni
senzibilitet i osećanje duha vremena,
usredsredio se na život i ljude oko sebe, i kao
na intarzijama, ili u duborezima, gledao i
pohodio svet koji mu je blizak, stvarajući delo,
kao na slikama velikih majstora, koje i u
detaljima, a sada i u krupnom planu, odiše duhom,
šarmom i vrednošću.
Srbija među šljivama, u ratovima, i posle njih,
u godinama koje su bile “ili kišne ili
istorijske”, u knjizi Nigde lada nema, odjednom
je postala i lični Makondo Slobodana Stojićevića.
Tako je nastala knjiga, u kojoj se parodoksalno
i autentično stvaralački umešno precizno
prepliću, humorno, lirsko i tragičko, u kojoj se
smenjuju rableovski grohot naše svakidašnjice i
prastara tuga paganskih dana.
Slike se, katkad ubrzaju u tempo apokaliptičnog
humora iz Kusturičinih filmova, a onda sve to
odjednom umiri i prekrije Čehovljevski
senzibilan način, onako kako je to samo u životu,
i u pričama Slobodana Stojićevića, moguće.
Ali, Markes naših dana, ne sedi na gajbama
ispred najzabačenijih prodavnica, zajedno sa
svojim sagovornicima, zagledan u maglovite
proplanke, i osluškujući zemlju i ljude, brine
zbog neizdrživih dnvnih porcija istorije.
On je izuzetan poštovalac duha i identiteta u
kojem je ponikao, ali ne i njegov rob. Zato, sa
radoznalošću koja pleni i osvaja, odlazi po
Srbiji do mesta, gde se jedino išlo po sina za
vojsku, ili među one, koje je zaboravio i onaj
koji nikoga ne zaboravlja. Bilo da jezdi Starom
planinom, ili urbanim stazama, koje troši
suvišne životne energije, on kao neki naš,
neočekivani, savremeni, srpski Endi Vorhol,
udahnjuje par minuta slave ljudima koje sreće, i
koji u isti mah postaju junaci njegovih priča.
Stojićević svog čitaoca obasjava jednom
unutrašnjom svetlošću, koja kao da je jedino
ostala u toplim predelima mladosti i detinjstva.
Stojićevićeve priče, njegova umetnost sa rečima,
potvrđuju da je svaki talenat, a pisanje
pogotovo, pre svega, magijsko – šamanska tajna.
Zato čudesnost njegovog opusa kao da pokazuje
pisca, čije jedinstvo života i dela tako, da se
nebismo mogli kladiti šta nam je od toga dvoje
zanimljivije i draže.
Za razliku od njegovih književnih predaka,
srpskih realista, koji su priče o selu i Srbiji,
ostvarivali kroz velike forme, Slobodan
Stojićević o današnjoj i negdašnjoj Srbiji,
svedoči kao majstor priča, u kojima lirsko,
humorno i paradoksalno izvanredno nadomešćuju
sve ono što bi se reklo u monumentalnoj, velikoj
i neizbežnoj patetičnoj formi.
Još je Brana Petrović napisao da je u
književnosti, Stojićeviću najbliži komšija Čehov.
U knjizi Nigde lada nema, novim naslovima i
specifičnim izborom, u vremenu kada su mnoge
književne forme dramatično razorene ili
obnovljene, ovako okupljene priče, dobile su
izvesnu romanesnu koherenciju.
Tako ova knjiga ima dva junaka: Srbiju o kojoj
svedoči i pripoveda, i autora koji je ne manje
značajan i zanimljiv.
Zato ovo delo, nije samo omaž jednom vremenu
novinarstva, u kojem se živelo da bi se pisalo,
već je knjiga koju smo toliko dugo čekali. Jer
bilo kakav razgovor o Srbiji i njenim ljudima,
o mentalitetu i naravima, o svakidašnjem,
čudesnom i prolaznom, više nije moguć bez ove
knjige.
