Reč  uredništva

Možda još uvek nije kasno

Održivi turizam deo IV

Carica  mora

Brižni otac i zabrinuti vajar

Emil Ažar deo II

Procesi u adolescenciji deo VI

Koracima Kolubarom deo III

Legende o vražijem kamenu

Nigde  'lada nema

6:9 znakova DOMINO (XII deo)

     

U nekoliko narednih brojeva Panorame objavićemo delove iz druge knjige FILOZOFSKIH FRAGMENATA dr Ksenije Atanasijević. Knjiga se pojavila 1930. godine u Beogradu u izdanju Prosvete.

 

Ksenija Atanasijević (1894 — 1981), filozof. Diplomirala je čistu filozofiju sa klasičnim jezicima. Ksenija Atanasijević je bila prva docentkinja i prva žena koja je doktorirala na Beogradskom univerzitetu 1922. godine. Bila je prevodilac klasičnih filozofskih dela, kao i pisac studija, članaka, metafizičkih i etičkih rasprava. Između dva rata bila je profesor na Univerzitetu u Beogradu. Objavljeni su njeni Filozofski fragmenti. Prevodila je dela Aristotela (Organon), Platona (dijalog Parmenid), Spinoze (Etika), Adlera (Individualna psihologija). Bila prva srpska feministkinja, Ksenija Atanasijević je, uprkos priznanjima u svetu, u Beogradu celog života bila izložena mržnji, pakostima i zavisti čaršije, osveti prosečnih.

Biografija

(preuzeto iz Vikipedije, slobodne enciklopedije)

 

Ksenija Atanasijević rođena je 1894. godine u Beogradu kao šesto dete uglednog lekara, upravnika Opšte bolnice Svetozara Atanasijevića. Njena majka Jelena, iz beogradske svešteničke porodice i sestričina predsednika beogradske opštine Aćima Čumića, umrla je posle porođaja. Kada je imala 12 godina, umire joj otac, i brigu o Kseniji preuzima njena maćeha, prosvećena nastavnica Više ženske škole Sofija Atanasijević. Najbolji drug joj je pesnik Rastko Petrović i njegova sestra, pariska slikarka Nadežda. Ksenija studira filozofiju na Beogradskom univerzitetu, profesor glavnog predmeta joj je slavni Branislav Petronijević, koga zbog otkrića u paleontologiji i orginalnih filozofskih radova visoko uvažavaju evropski naučni krugovi. Međutim, Petronijević ja na Beogradskom univerzitetu strah i trepet. Ksenija se u pismu prijateljici jada da su njegova predavanja "fiziološki neizdrživa" i da studenti padaju u nesvest na seminarima koje Petronijević vodi, trudeći se da ismeje, ponizi i s fakulteta zauvek otera svakog ko nije u stanju da mu intelektualno parira.

"Ja sam očekivala da svakog časa padnem mrtva. Jedna studenkinja je počela da plače, a jedna je otišla i nikada više neće doći", kaže mlađana Ksenija. Ali taj isti Petonijević Kseniju otkriva kao najtalentovaniju na fakultetu i neformalno je proglašava svojom naslednicom. No prvi uspesi na fakultetu prvi su susreti Ksenije Atanasijević sa zlobom čaršije, koja nikada nije trpela niti podržaval izuzetost: počinju ogovaranja o njenoj ljubavnoj vezi s profesorom Petronijevićem.

Pošto je diplomirala, za doktorski rad ona uzima delo Đordana Bruna i traga za retkim knjigama o njemu po čitavoj Evropi. Ima 28 godina kada brani svoju doktorsku tezu Brunovo učenje o najmanjem, 16. januara 1922. godine. U komisiji kojoj predsedava Petronijević još su i Milutin Milanković i Veselin Čajkanović. Možda stoga da bi sam raskrinkao tračeve o njegovoj sentimentalnosti prema Kseniji, Petronijević tada prevazilazi i sopstvenu malicioznost i surovost prema studentima, pa u jednom času Kseniju Atanasijević, iako na filozofskom ispitu, vodi kroz područje više matematike. Ona neočekivano dokazije da je sasvim spremna da objasni i matematičke formule koje se tiču dela Đordana Bruna, a zapanjen Petronijević i Milanković gledaju jedan drugoga i komentarišu: "Kolega, jel sve u redu sa hormonima naše kandidatkinje?!" Njihovi nespretni komplimenti trebalo je da kažu da je Ksenija, "pametna ko muško", no takve šale su učvrstile Kseniju rešenost da se bori za ravnopravnost žena u društvenom životu Kraljevine Jugoslavije.

Čaršija u Beogradu prelazi na "novu aferu", i proglašava Kseniju ljubavnicom njene najbolje prijateljice Zore Stanković. Ova govorkanja zatim zamenjuju novom "pričom": Ksenija Atanasijević je u vezi s poznatim beogradskim lekarom i "oženjenim čovekom" Milanom Markovićem. Provakativni naslovi o ljubavnom životu Ksenije i doktora Markovića pojavnjuju se i na prvim stranama tadašnje žute štampe, listova "Balkan" i "Veče". Čaršija im ne priznaje i privatnost ni kada se doktor Marković razvodi od prve žene i venčava sa Ksenijom Atanasijević. Pošto je Ksenija postala i predavač na Beogradskom univerzitetu. Uvređeni profesor Miloš Trivunac na sednici univerzitetskog veća ponosno proklamuje: "Ima krajeva u Srbiji gde žene ljube u ruku mlađe muškarce, a vi hoćete da date katedru docenta jednoj mladoj devojci."

Ksenija Atanaseijević neće izdržati torturu koja joj se sprema na Beogradskom univerzitetu. Čitav krug profesora, koji uglavnim anonimno deluju, strasno se okomio na nju i smišlja afere. Glavna im je da je Ksenija, u jednom predavanju na Kolarcu, pomenula izvesni izvor, ne citirajući ga jasno, pa je na taj način postala plagijator. Na osnovu ovoga, oni organizuju glasanje za izbacivanje profesorke Atanasijević s Univerziteta. Profesor i pravnik, Živojin M. Perić, javno i vatreno upozorava da su ta glasanja sasvim nezakonita. Anonimna grupa tada diskusiju prebacuje na teren "autonomije univerziteta". Ksenija Atanasijević piše polemičke tekstove, poziva one koji je napadaju da javno kažu u čemu je stvar, traži pravo barem da se brani. S druge strane nema odjeka, a što vreme više prolazi, stvara se čaršijski utisak da "tu nečega ipak ima". Punih osam godina Ksenija Atanasijević bezuspešno traži pravdu i zaštitu. U međuvremenu, Enciklopedija Britanika uvršćuje u svoje odrednice njen doktorski rad o Đordanu Brunu kao relevantnu literaturu za shvatanje Brunove misli. Konačno ona sama 1936. godine piše molbu Univerzitetu da je prevremeno penzioniše. Umorna od ove borbe je govorila: "na svojoj strani, osim istine i zakona, nisam imala ništa više".

U Beogradu za vreme Drugog svetskog rata, Ksenija Atanasijević odbija da potpiše čuveni Apel beogradskih intelektualaca. Štaviše, pre rata pisala je protiv nacionalizma i branila Jevreje, pa je Gestapo hapsi. Posle završetka rata, nove vlast je hapse. Jedan od njenih "kolega" Dušan Nedeljković postaje dekan Filozofskog fakulteta, akademik i predsednik Komisije za ratne zločine, pa traži smrtnu kaznu za Kseniju Anastasijević. Ipak, izašla je iz komunističkog zatvora samo lišena građanskih prava, a sve njene knjige stavljene su na listu zabranjenih. Nastavlja anonimno da radi i priprema treći tom svog životnog dela Filozofski fragmenti. Taj rukopis nije nikada pronađen. Na osnovu onoga što jeste pronađeno, smatra se da je Ksenija Anastasijević tvorac originalnog i celovitog filozofskog sistema.

Najveća srpska žena mislilac, čija je glavna tema problem zla u pojedincu i društvu. Dobijala je i zvanične pozive da predaje u Americi, ali ostala je u Beogradu, gde umire 1981, u svojoj 88. godini. Sahranjena je na beograskom Novom groblju. Stara porodična grobnica Ksenije Anastasijević postoji samo u arhivskom registru. Grobno mesto je prekopano i prodato novim vlasnicima, a sve grobne ploče su uništene. Kako je privatna porodična grobnica uništena krajem osamdesetih, više nema nikakvih njenih "zemnih ostataka" i obeležja.

 

FILOZOFSKI  FRAGMENTI

Katkad ljudi koji ne zaziru od najtežih ogrešenja o druge, odlučno zahtevaju da svi izražaji što se puštaju u svet budu stilizovani sa puno osećanja mere. Oni se neće ustručavati da učine nevaljalstvo,  ali nikako neće dopustiti da budu istinito imenovani ni oni, ni drugi ljudi, po moralnim osobinama njima slični. Reči moraju da budu pristojne i mlake, — a u mraku je dopušteno činiti sve. Uopšte, slobodno je sve, — pod uslovom da ostane osigurano od javnosti. I kad čovek čuje učtive banalnosti što među sobom izmenjuju stvorovi jako opterećenih savesti, i kad vidi kako se oni, u stavu neke pansionatske smernosti, trzaju na svaku nebrižljiviju reč i nemarniji   pokret, — učini   mu   se  da   bi dopadljiviji bili, kad bi imali smelosti da svoju rđavštinu otvoreno ponesu.

U mnogim slučajevima naše preziranje bilo bi bolje smešteno kad bismo ga okrenuli od odbačenih ljudi, i upravili opšteuvaženim ličnostima.

Na svakome koraku, naime, poređani su primeri da su u ljudskome društvu razne delatnosti naopako i posuvraćeno ocenjene. U rang — listi, načinjenoj od ljudi, jedan obrazovani gospodin stoji, razume se, daleko više od kakvoga neznatnoga seoskoga čoveka što radi u polju, i, kad hoće da pribavi sebi osobito uživanje, ide da sluša sviranje svoga suseda koji je nabavio sebi kakav  primitivan instrumenat. A koliko je, u stvari, etički pravije i socialno korisnije delanje u tome malome, poštenome okviru, od najčešće bezbožnog i amoralnog razletanja radi utoljavanja ličnih slavoljubivosti i zajažavanja rođenih interesa onoga prvoga koji ima široki krug za svoje podvige, i sva sredstva na raspoloženju da njima pogodi i pokosi koga želi. I koliko je blagotvorniji tih, odmereni rad žene toga seljaka koja savesno uslužuje povorke izletnika što kod nje zastaju, a posle sa strašću izvodi prelive čistote na svojim simetrično poređanim sudovima, od usiljavanja gospođe onoga prosvećenoga čoveka da o sebi održi  kakav privid, koristan   njenim snovanjima i smišljanjima, a nevažan ili razoran u svima drugim presecima.

Okretnost određenih za rušenje: kad ne uspeju da budu saslušani i poslušani, onda zaobilazno podmeću svoje prohteve.

Izuzetno nečovečna zabava: odmeravati koliko je, prema nama koji smo se digli, drugi posrnuo i potonuo.

Osobe sirovoga varvarstva, pritajenoga ispod istanjene licemerne skrame, često se, u namešteno dirljivome stavu, pozivaju na kulturu.

 

Nastaviće se ...

 

Vrati na vrh!