Otkud vokmen u
kukuruzu, zbog čega sam pomislio da sam u
Brazilu ili Kuvajtu, kako sam se rashlađivao u
senkama smrti a kako Ćira pokazuje put
Na tri kilometara
od Valjeva, niz Kolubaru, ispred mene se ispreči
neprohodno žbunje, vrzine i kojekakvo rastinje.
Dalje se, niz obalu reke, nije moglo. To mi je
potvrdio i mladić koji je izveo nemačkog ovčara
u šetnju. Moraš ovo da zaobiđeš, rekao mi je
Čačak Džukelar (po pravom imenu ga, veli, niko
ne poznaje), da izbiješ na prugu, pa njome
nastavi – sve dok se opet ne ukaže prilika da se
približiš reci.
Pored radnje za
izradu blokova Svetomira Cvetkovića izbijam na
prugu pored koje je, na dvorišnoj ogradi, tabla:
„Trgovina Joksimović, BIS magacin". Iza ograde
je voćnjak. Koza i jarići se izlažavaju u hladu.
Zalazim u selo
Gorić koje se proteže pored puta i prute a na
samom početku je bifence Rojal s jednim stolom
napolju i dva – tri unutra. Kelner Dejan
Jovanović se dosađuje. Pripekla Zvezda, gostiju
niotkud. Prazne su i ostale kafane na koje
nailazim, u nizu. Mrtve su, ali samo pospane, da
bi s prvom hladovinom oživele.
Pešačenje prugom
i putem pored nje je dosadno. Gotovo da nema
razlike da sam i u automobilu. Kolubara je,
sudeći po karti Vojnogeografskog instituta koju
sam poneo, na kilometar, dva ili tri odatle –
zavisno od krivina koje pravi. Mapa je, međutim,
pravljena na osnovu topografskog premera iz
1925. godine, dopunjena pedeset treće i pedeset
devete, a od tada se mnogo šta izmenilo, ponegde
i tok reke. Ne mogu da sledim ni staru pouku
„kartu čitaj a seljaka pitaj", jer seljaka nema.
Kao da su izumrli. Više sam ih viđao po Beogradu
i Valjevu nego ovde.
Stigavši do sela
Popučke okrenuh uskom seoskim putem desno prema
Kolubari, verujući da ću nekako dopreti do nje.
Seoska dvorišta
pusta, ni psa, ni kokoške. U jednoj bašti pored
puta, ipak, ugledah Ćiru Čubrovića kako vezuje
paradajz. Usred podne, kad mu vreme nije. Ni on
nije pravi seljak. Zaposlen je u Valjevu, ali,
kako stvari stoje, uskoro će se sasvim naseliti
ovde, jer grad više nije ono što je negda bio. A
što se pustoši tiče, veli, nije to zbog žege.
Eto, pokazuje mi, u ovoj kući živi samo jedna
baba, ona tamo je napuštena i ona do nje, u onoj
jedan starac... Stara tužna priča koja se često
ponavlja ali i nekako zatura, sklanja u stranu
kao prašina koja se ne čisti već otura pod
krparu.
A do Kolubare
može tim putem. Pa kad naiđeš da se odvaja
desno, ti nemoj desno, nego levo, ali ne sasvim
levo, već između, prema Tadića vodenici, samo
donekle, pa se odvajaš desno preko mostića gde
nailaziš na raskrsnicu. E, tu sad...
Još je Ćira
podugo objašnjavao, a ja potvrdno klimao glavom,
kao, sve razumem. Zahvalio sam i produžio
ostavši u nedoumici da li je on to, prostodušno,
zaista hteo da me detaljno uputi, ili samo da se
našali.
Prolazim pored
domaćinstava i vidim, ponegde, koševe, ambare, i
vajate oronule ili prilagođene novovremenim
namenama: za ugalj, alat, za garaže.
Pred jednim
izumrlim zastadoh kao pred grobom. Kućica od dva
odeljenja, napukla i poklekla na jednu stranu.
Zjape šuplje oči prozora kao na lobanji. Prag i
temelj urasli u travu, ruševina šupe i na sred
zakorovljenog dvorišta stara kvrgava kruška
ispucale kore obuzete lišajevima. Sa jedne grane
vise dva trula konopca: nekada je tu bila
ljuljaška. Čujem dečju ciku. To su zaista deca,
ali malo niže, u drugom dvorištu gde trče oko
starinskog folksvagena. Došla na letovanje kod
dede i babe.
U daljini vidim
vrbake. Neću promašiti reku. Prolazim pored
njive s kukuruzom. Ugledah mladića koji ga
okopava. Samo je u gaćama, kao na plaži. Ne diže
glavu, ne primećuje me. Na ušima mu slušalice, o
pasu vokmen.
Iza okuke
zemljanog i hladovitog puta, odjednom, ukazaše
se dva-tri parkirana kamiona, s prikolicama,
grčke registracije. Široki su koliko i prostor
kojim se može proći a sa desne strane je dugačak
magacin iz kojeg trojica iznose vreće, reklo bi
se s veštačkim đubrivom, i utovaraju u kamione.
Na magacinu, iznad vrata, piše: Familu line.
Jedva sam se
provukao buljeći u neočekivani prizor, a i ovi
ljudi su takođe zastali očigledno sličog
osećanja posmarajući bradatu spodobu s velikim
rancem na leđima koja korača putem koji ne vodi
ni do jedne kuće.
Spuštam se sve
niže i niže pa su na zaravnima sve češće lokve
od skorašnjih kiša. Ponegde, sasvim su se
razlile po ilovači pa moram da ih obilazim kroz
gustom i visokom travuljinom zarasle oranice. Po
dubokim usecima traktorskih guma vidi se da je
to put kojim se izvlači kolubarski pesak.
Na desetak metara
uz reku gomile otpada. Najviše predmeta od
plastike, ali karoserija automobila, guma
šporeta, lonaca stare odeće.
Put vodi pravo u
vodu a na drugoj strani rečnog korita izlazi iz
nje. Uz put i uz reku je drveće gusto obraslo
trnjem, koprivama i žbunjem.
Kolubara je
mutna, prljava i brza, plitka i široka samo
pet-šest metara. Svejedno, blagougodno je u nju
zagaziti i bar zakratko se spasiti od žege.
Ležim na
prostirci bačenoj preko kopriva (i one vole
hladovinu), jedinom mestu zaklonjenom od sunca
kojem se moglo prići. Okolo je gusto žbunje, a
natkriljuju me krošnje dve kvrgave i neugledne
vrbe. Na njih nikad ne bih obratio pažnju da mi
sada nisu družbenice. Po grbavim stablima kora
im je ispucala a po usecima, ponegde, vrzmaju se
mravi ispunjavajući svoj životni zadatak.
Samonikle i bez ičije pažnje opstale, ove dve
vrbe izazivaju poštovanje i što ih više zagledam
otkrivam da su zapravo skladnih oblika, ali na
neki njihov način.
Ko je stvorio
vrbu? Ko može da stvori vrbu?
Ne mogu niz
gustišem zaraslu obalu, ali neću ni da se vratim
na asfaltni put i prugu istim putem, već na
svoju ruku skrećem nekom drugim paralelnim
puteljkom zamišljajući da tako „pravim"
potkovicu.
Dva sata je po
podne, upeklo, a Borivoje Marković (liči na
penzionisanog oficira) u kratkim pantalonama i
majici, skuplja seno. Samo pravo, veli, pa kroz
dojni potes, izbijaš u Šušatovce prema Tomića
kući i Terzića vodenica, pa onda...
Izbijam na
tucanik sela Popučke, poneka kuća, nigde žive
duše a onda se pojavi neočekivano zdanje,
dvadesetak metara dugačko, fasade obojene u tri
boje: žuto, crveno i zeleno. Okolo negovana
engleska trava, ružičnjaci, lepa ograda a na
jednom kraju prijavnica. U prvi mah učini se da
je to neki senatorijum, ali pust. Tek kod
prijavnice je mala tabla. Piše: Bonis. Mladić
koji se tu zatekao kaže da je to privatna
štamparija, otvorena pre pola godine, gospodina
Pantelića iz Valjeva.
Ponovo sam na
asfaltnom putu, uz prugu, tabanam prema Divcima.
Na svakom koraku su, čini se, prodavnice kafe i
obaveštenja da se tu može kupiti benzin i nafta.
Ispred piljarnice vise grozdovi banana. Ošamućen
ždrakom pomislim da putujem Brazilom, Kuvajtom,
Afrikom. Familu line, Bonis, Rojal, bife Kaktus,
restoran Palma, bistro Lav, a u selima Gorić,
Popučke, Lukavac: u Evropi smo, u svetu.
Hodam ivicom
asfaltnog puta (kojim huje vozila) pored kojeg
nema drveta ni hlada. Od sunčanice me štiti samo
senka smrti. Spomenici krajputaši nekada su
kazivali da je ratnik poginuo daleko od rodnog
kraja, telo mu nije moglo biti preneto. Najbliži
njegovi podizali su beleg za sećanje na njegovo
postojanje. Krajputaši novog doba posvećeni su
sećanju na poginule u saobraćajnim nesrećama:
„Kojić Mirajna, 1954-1979". I malo dalje neko
drugo ime, pa opet, urezana u mermerne ploče, i
likovi njihovi, i poneki uveli buket.
nastaviće se . . .
Iz knjige: "Nigde 'lada
nema"
