Romen Gari - alias Emil Ažar

 

EMIL AŽAR:

Na prvoj strani ove male knjige napisano je, uz faksimil rukopisa Romena Garija sledeće:

Instrukcije koje upućuju na koji  način treba objaviti ''Život i smrt Emila Ažara'', a koje je napisao Romen Gari na početku svog teksta.

                            Sledi njegov rukopis. A potom:

Datum kada ce biti objavljeno ovo delo odrediće Rober i Klod Galimar u saglasnosti sa mojim sinom.

 

EMIL AŽAR:

 

   ŽIVOT I SMRT EMILA AŽARA

deo II

 

       Može se zamisliti kolika je bila moja radost. Najveća u celom mom životu pisca. Prisustvovao sam nečemu što se u književnosti uglavnom dešava posthumno, kada se piscu, pošto više nije prisutan, te nikome više ne može smetati, vraća sve što je zaslužio.

         Tek posle godinu dana po objavljivanju prvog Ažara, kada sam zamolio svog rodjaka Pola Pavloviča da stupi na scenu i da izdavaču objasni našu srodnost pošto je ona već otkrivena, sumnje su počele da se vezuju i za mene. Poigravao sam se time s lakoćom - znao sam da dame i gospoda  kojima je književnost profesija, neće izvršiti svoj posao, tj. da uopšte neće proučavati sam tekst.

         Ali tek sa objavljivanjem Pseuda moja hrabrost je zaista bila nagrađena. Taman sam se bio uklopio u lik ujaka, u kojem su me kritičari prepoznali, tako da nikome nije palo na pamet da nije Pol Pavlovič izmislio Romena Garija, nego je, u stvari, Romen Gari izmislio Pola Pavloviča.

         Kritičar Ekspresa je izjavio dosta indiskretno za nekog ko je dužan da čuva profesionalnu tajnu, da je za svoja ranija dela Ažar imao saradnike među kojima sam, bez sumnje, bio ja, i dodao je da je Pseudo očigleno napisao sam Ažar, potpuno sam. Tu knjigu je iznenadno, naglo izbacio iz svoje utrobe, izjavio je on i objasnio da je taj mladi pisac, pošto je postao slavan i slavom opijen, odbacio svoje saradnike, i odbio da sluša njihove savete i krenuo sopstvenim putem i na svoju ruku. Odatle, kaže nas kritičar, dolazi do odsustva rutine i zanata čega je bilo, po njegovom mišljenju. u dva prethodna dela, zbog čega se pojavio taj iz utrobe izbačeni, ishitreni karakter najnovije knjige. Majko božja! Ako postoji knjiga iskusnog profesionalca onda je to Pseudo - jer rutina se upravo i sastoji u tome da se ona ne oseti. Činjenica je da sam taj roman o strepnji, panici mladog čoveka pred životom koji je pred njim pisao još od svoje dvadesete godine, napuštajuci ga i vraćajuci mu se bez prestanka. Vukući rukopis kroz ratove, vetrove, plime i kontinente, tokom sve svoje mladosti sve do zrelog doba, toliko i tako dobro da su moji prijatelji iz mladosti Fransoa Bondi i Rene Ažid (Rene Agid) prepoznali u Pseudu posle četrdeset godina dva pasusa koje sam sačuvao u svom delu Vino mrtvih, onaj koji govori o cajkanima-insektima što zuje u bordelu, i onaj o Hristu, detetu i šibici koje sam im čitao u svojoj studentskoj sobici u ulici Rolen 1936. godine

         Dodajem takođe, za ljubitelje perverzije, da je G. Galej kako bi što više omalovažio Ažara, jer je on tada uživao najveći autoritet među poznavaocima književnosti,  napisao da sam upravo njega podsetio da sam ja, njegov ujak napisao onu lepu knjigu Obećanje zore. Tu lepu knjigu je on dočekao s pohvalama pri njenom objavljivanju...

         Sve je, skoro do najsitnijih detalja u Pseudu izmišljeni roman. Ličnost Pola Pavlovica, njegove neuroze, psihoze, psihijatrijska stanja i lutanja po bolnicama su u potpunosti izmišljeni, i to bez njegove saglasnosti. Knjigu sam napisao za petnaest dana u svom ženevskom skrovistu i to mu javio telefonom.

-         Od raznih delova sam sastavio jednog Pola Pavloviča u romanu. Čoveka u delirijumu. Želeo sam da izrazim strepnju, a tebe sam zadužio za tu strepnju. Svodim takođe račune sa samim sobom – ili, tačnije rečeno sa legendom koja je o meni stvorena. Takođe sam izmislio i samog sebe. Tako postoje dve ličnosti u romanu. Slažeš li se sa tim? Nema cenzure?

-         Nema.

Divim se njegovoj snazi duha – ovde bi bolje odgovarala engleska reč fortitude – sa kojom je moj  dalji rođak prihvatio da odigra ulogu ludaka.

         Jedini istinski detalji su oni koje sam uzeo iz našeg srodstva: moj ujak je zapravo Polov deda - Olja Osipovič Ovčinski. Taj deo teksta je bio napisan  1959. godine i trebalo je da se nađe u Obećanju zore. Tad sam zapisao i nekoliko reči koje sam čuo od Polove majke, moje rođake, ali je ona bila povređena kad sam joj priznao da sam o njenom ocu pisao na humorističan način. A i sam priznajem da je objavljivanje nekih činjenica tada bilo nemoguće. Stoga sam ostavio na stranu nekoliko stranica i ubacio ih u genealoško stablo u Pseudu. Prikupio sam obaveštenja o hemijskoj psihoterapiji od doktora Luja Bertanje, kao što sam uradio i u vezi afazije u Sjaju žene (Clair de femme) obraćajući se doktoru Dikarnu iz  bolnice Salpetrier.

         Tek kad sam završio Veliku mazu odlučio sam da tu knjigu objavim pod pseudonimom ne obaveštavajući izdavača o tome. Osetio sam da postoji nepodudarnost između moje poznatosti i težine i merila po kojima je procenjivano moje književno delo, njuške koju su mi stvorili i stvarne vrednosti moje knjige.

         Već sam, u želji za bekstvom, dvaput pokušao sa pseudonimom. Pseudonim Fosce Sinibaldi sam koristio za Čoveka sa golubom – petsto prodatih primeraka – i Shatan Bogati za knjigu  Stefanijine glave koja je krenula tek kad sam dopustio da se utvrdi ko je autor.

         Znao sam, znači, da će se Velika maza, prva knjiga jednog nepoznatog pisca, loše prodavati, ali sam iznad svega držao do anonimnosti. Zato izdavač nije smeo ništa o tome da zna. Rukopis je stigao iz Brazila preko mog prijatelja Pjera Misoa. Autor je, navodno, bio neki mladi putnik- lutalica kojeg je on sreo u Riju, a koji, pošto je imao problema sa zakonom, nije mogao da se vrati u Francusku.

         Izvestaj čitalačkog saveta u Galimaru je bio osrednji. Na uporno insistiranje prve čitateljke – pre predstavljanja knjige uzvišenom savetu – izdavač je odlučio, da, ukoliko on ne objavi tu knjigu, da će je bar preporučiti Mekuru de Fransu. Entuzijazam G. Mišela Kurno ( Michel Cournot) je učinio ostalo.

         Pjer Mišo, pošto se nije mogao pozvati ni na jedan važeći autoritet, morao je prihvatiti neka sečenja u tekstu. Jedno poglavlje u sredini, nekoliko rečenica tu i tamo, i poslednje poglavlje. To poslednje ekološko poglavlje za mene  je bilo značajno. Mada je tačno da njegova pozitivna strana, njegova poruka koju moj ujak šalje kada ga donose na tribinu ekološkog instituta, nije bila u skladu sa celinom teksta. Zato želim da Velika maza ostane onako kako se pojavila prvi put pred publikom. Ekološko poglavlje se moze objaviti u posebnom izdanju, ako bude nastavilo da pobuđuje interesovanje.

        

 

Nastaviće  se . . .