Marko Crnobrnja rođen je u Obrenovcu 1978. godine. Srednju Školu umetničkih zanata završio je u Šapcu, na odseku za duborez. Diplomirao je vajarstvo 2005. godine na Fakultetu Likovnih Umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Mrđana Bajića. Član je ULUS-a od 2005.godine.

Samostalne izložbe:

2008. ‘’Ruke pune posla’’, Pančevo, izložba i radionica, BUDI 08, Dečije bijenale umetnosti u Pančevu

2008. Edukativna skulptura, Zadužbila Ilije M.Kolarca, Beograd 2005. Siemens Art_Lab galery, Beč, Austrija

2004. "Doba nevinosti" Galerija Zvono, Beograd 1999. "Ambalaža" Galerija Singidunum, Beograd 

 

Grupne izložbe:

2007. DEZORG – Galerija savremene umetnosti Smederevo

2005. Oktobarski Salon, Beograd

2004. Jugoslovensko bienale mladih umetnika,Vršac

2004. How 2 send a message, "Pissanelo-Crnobrnja", Narodni Muzej u Beogradu

2004. Doba nevinosti, galerija Zvono, Beograd

2004. "Asamblaž" Galerija Singidunum, Beograd

1998. Oktobarski salon, Šabac 

 

Ostalo:

Stalna postavka u Pedagoškom Muzeju u Beogradu.

Scenografija za pozorišnu predstavu “O MOLERIMA “, FAMILIJA TEATRA Radionica u okviru dečijeg centra VRT 

 

Marko Crnobrnja

intervju preuzet iz časopisa “MAMA”

 

-       Kada si saznao šta ćeš biti kada porasteš i kako se to dogodilo?

.Iskren da budem, ni na kraj pameti mi nije padalo da ću biti otac, i to četvoro dece. Ali pošto to ne spada pod gategoriju ’šta ćeš biti kad porasteš’, mislim da je vreme koje sam proveo u srednjoj školi za umetničke zanate bilo presudno da shvatim da nema natrag.

-       Šta te je opredelilo ka odabiru drveta kao materijala? Da li si stvarao skulputure i od drugih materijala i kojih?

Ne spadam u onu grupu vajara koji od materijala u kojem rade prave misteriju. Drvo je u mom slučaju bilo u skladu sa poetikom koncepta kojim sam se bavio. Pružalo je poruku da je toplo i nekako dostupno, kao što drvene igračke znaju kod nekog da proizvedu setu,

Kombinujem razne materijale, jer svaki od njih šalje neki pridev. Drvo je prijatno, metal je hladan, kamen je tvrd.

-       Kada si postao tata?

Imao sam dvadeset  i tri godine.

-       Šta se promenilo u tvom razmišljanju i  u tvom radu?

Nisam verovao da ću ovoliko biti u deficitu sa vremenom, To je glavni faktor mojih promena. Praktičnost je postala imperativ. Zahvaljujući takvim uslovima šivota ne oskudevam sa idejama...

-       Tvoja žena je tebi..../ opiši nam je, šta je po zanimanju, kako postiže da se bavi svima vama i sobom, njene želje, njeni snovi.../

Moja supruga je  takodje vajar. Već nekoliko godina  ne radi.Ona se posvetila deci i njihovim potrebama. zapravo brine o svima nama..  Reč je o strpljenju koje poseduje u vaspitavanju dece. Ona to radi nekako planski i temeljno, za razliku od mene koji sam  ponekad kao oluja.

-       Da li od svoje umetnosti možeš da obezbediš egzistenciju za svoju porodicu? Da li je to u Srbiji moguće i kako se snalaziš ili bolje – snalazite?

Mislim da može da se živi od umetnosti. Zapravo, ne prodajem skulpture svakog prvog u mesecu, već svoje veštine primenjujem kroz dizajn, scenografiju, duborez, razne narudzbine vezane za  moje znanje i veštine. 

-       Koliko imaš dece, kako se zovu, koliko imaju godina?

Imam četvoro dece. Pavle ima 7 godina i ove godine je krenuo u školu, Kosta ima 5 godina, ide u vrtić. Jovan ima 3 godine i on ide u vrtić.a Ksenija koju sva trojica otvoreno vole ima 8 meseci.

-       Opiši jedan dan u vašoj porodici, koliko je to aktivnosti od buđenja do spavanja?

Ponekad mi je žao što nam dan prodje u  trci sa vremenom. Razmišljao sam da na ovo pitanje odgovorim jednostavnije: ’Super nam je. 147.’, ali mislim da bi čitaocima bilo interesantnije da čuju činjenice. Budimo se svi u 7 , posle doručka i natezanja najstariji odlazi u školu.. Mama ostaje kod kuće sa bebom, a tata odvozi ostale u vrtić, pa dalje u atelje. Deca se iz vrtića i škole vraćaju između 3 i 4, odnosno neko ide po njih. Popodne je rezervisano za ’razno’.  Neko ide na plivanje, neko napolje, neko kod drugara, kako kad . Imamo veliku pomoć baba Dragice koja vešto izlazi na kraj sa tri unuka U svakom slučaju dan prodje veoma brzo, a sve ovo je filovano medjusobnim prepirkama.

-       Imate li neke porodične rituale / čitanje priča u određeno vreme, zajednički ručak ili sl.?

Mislim da u mnogočlanoj porodici svako ima svoj mali ritual, ali svakoko da imamo zajednički. Gledanje nekog zanimljivog filma  je momenat kada smo svi fokusirani na istu stvar. Spontano komentarišemo i vreme se nekako uspori, pa se stvori osećaj bezbrižnosti. U kući takodje nastane tišina kada svi sednu za sto da crtaju.Svi volimo da crtamo.

-       Šta bi voleo da je drugačije u našoj zemlji kada je rađanje dece i njihovo  odrastanje u pitanju? Mislim na uslove u zdravstevnom sistemu, obrazovnom sistemu, socijalnom okruženju?

Smatram da se socijalna politika više oslanja na finansijsku pomoć nego na suštinsku. Prvi bih potpisao dokument koji me lišava svih primanja  koja dobijamo od države u zamenu za beneficije koje su nam zaista potrebne kao sto je na primer povoljnija mogućnost nabavke adekvatnog vozila mnogočlanoj porodici .Dakle fali kreativnosti i praktičnosti. Na kraju mi ih i plaćamo da budu kreativni i praktični a oni prave socijalnu politiku na ’prvu loptu’ Bolje bi bilo da su se okrenuli povećanju kvaliteta a ne nataliteta.

-       Kako se oseća roditelj danas i ovde?

Uvek postoji bolje mesto od ovoga ovde.Nekada je možda bilo bolje ili će nam biti bolje, ali smatram da je izazov biti baš ovde i baš sad.

-       Šta je to edukativna skulptura? Koga želiš da edukuješ i zašto?

Edukativna skulptura je  pokušaj da se sa decom i roditeljinma komunicira univerzalnim jezikom. Problemi sa odraastanjem su svugde isti. Sva deca na svetu uglavnom prohodaju sa godinu dana,svi progovore sa 2 – 3 godine, razvode se ljudi na svim kontinentima. Dakle bavim se dramom koju svaki roditelj proživljava. Nekom su moji radovi na utehu nekom na opomenu... 

-       Pojasni razliku između zabrinutosti i brižnosti?

Kako u svemu, tako treba imati mere i u brizi. Znamo svi šta donosi preterana briga. Brižnost  podrazumeva da imamo veru da će sve biti dobro , ali ako sa sobom nosimo strah i  nepoverenje  prema svom detetu mi smo nesumnjivo konstantno zabrinuti roditelji.

-       Šta te inspiriše?

Inspirišu me situacije koje nemogu da promenim,

Volim da posmatram kako deca sama dolaze do rešenja nekog problema pred kojim su se našli. Zanimljivi su mi i komentari drugih roditelja na principe vaspitanja svoje dece.Tu se najbolje vidi koliko je svaka porodica za sebe svoj mali svet.

-       Da li planirate još dece? /da li se to planira?

Mislim da je odgovor ’Šta ja znam...’ najbezbolniji jer svaki konkretan odgovor postaje obavezujući.

-       Napiši mi svoja razmišljanja o smislu života, o Bogu, o stvaranju i kreativnosti, o radosti, o deci, o ljubavi...

Mislim da je najbolje da ovo pitanje preskocimo, evo ovo je poslednje pitanje na koje odgovaram, sve vreme ga praskacem,i shvatio sam da sam na ovo pitanje odgovorio kroz ova ostala, Nekako sam krut da dajem odgovore na ovakva pitanja. Sav se nesto udidim.Neka ga bez ovog

-       Navedi ako imate riznicu dečijih bisera /svoje dece/ neke, ono što si u njima otkrio, šta misliš da će oni biti kada porastu, da li se nešto prepoznaje iz njihovih karaktera?

Evo baš pre neki dan, Kosta, ima 5 godina,prilazi mami koja drži Kseniju koja je beba i ima 8 meseci. Kosta im prilazi grli Kseniju i nežno joj govori „Mnogo volim tvoju mamu“.

-       Kako i gde najradije provodite vreme? U prirodi, bioskopu, pozorištu...

Nedavno smo kupili lepo imanje na Kosmaju, i trudimo se da što vise vremena boravimo tamo.

-       Hit priča, hit crtani u vašoj kući? Omiljeni sport, za koga navijate?

Vole da im pričam kako mi je bilo u vojsci, jer sam pre dve godine bio u armiji. Bacao sam bombe, pucao iz puške, valjao se u blatu...Puno razloga da ćute i slušaju.

-       Za svakog roditelja, a posebno roditelja višečlane porodice naslov tvoje poslednje izložbe je potpuno razumljiv i prihvatljiv „Ruke pune posla“. Kako su na taj naziv reagovali umetnici, da li su ga razumeli?

Mislim da su me razumeli. Reč je zapravo o radionici koja je nastala na inicijativu Dečijeg centra Vrt, deca su zajedno samnom pravila skulpture. Bavio sam se demistifikacijom  umetnosti .

-       Tvoji budući projekti u skorije vreme???

Počeo sam novu seriju skulptura koja kao element koriste slovo, reč ili rečenicu, Zanimljivo mi je prisustvo psovki kod dece. One kod njih zvuče smešno i  bezazleno, a mi ih se toliko plašimo i gnušamo...

Radim konstantno i na projektu koji se zove Park skulptura za decu. Okupio sam grupu vajara – roditelja,  i individualno smišljamo objekte i  intervencije u prostoru koji bi na karakterističan način oplemenili tipske parkiće za decu. Problem je što je uredjivanje parkića danas unosan posao, pa je neko odlučio da je za decu najbolje da se ljuljaju, klackaju, toboganišu. Mi smo za decu pripremili bezbedne kućice na drveću, interaktivne skulpture u prostoru, šumu od slova, i još mnogo toga  zanimljivog. O tome bismo posebno mogli pričati.